Avanture u Australiji uz Mohanđija prevedeno na srpski

Aug 12, 202424 min read

Kako ne bi bilo zabune, iako Mohanđi centri postoje i u drugim zemljama poput Kanade, Škotske, Amerike, Indije itd., u ovom blogu, govoriću samo o Mohanđi centru u Australiji.

Prvi deo - Ispunjenje koje mi je Mohanđi dao u Pertu

Da biste razumeli kako se moj put u Australiju uopšte materijalizovao, počnite čitanjem drugog bloga klikom ovde (na engleskom jeziku).

Današnja tema će biti drugačija. Udubiću se u to kako je Mohanđi orkestrirao ispunjenje svih mojih želja tokom ovog putovanja. Iako je blog možda dugačak, on obuhvata brojne značajne priče za koje sam smatrala da je neophodno da ih podelim.

Od trenutka kada sam ušla u Australiju (iako nam se Mohanđi fizički pridružio tek pet dana kasnije – prijateljica Sanja i ja smo tih pet dana bile same), Mohanđi se na svoje nevidljive načine iz daljine pobrinuo da se sve naše želje ispune. Za Mohanđija je veoma karakteristično da ispunjava najdublje želje ljudi. Čak je jednom rekao pre nekoliko godina: „Rođen sam da ispunim sve vaše želje jer je ovo moj poslednji život na Zemlji i svi bi trebalo da osećate ispunjenje. Razgovarao je sa malom grupom od samo nekoliko nas, ali verujem da je mislio na sve ljude koji su povezani sa njim.

Naravno, neke želje su nerealne, ali ja o tome danas ne govorim. Govorim o najiskrenijim željama koje Mohanđi čuje iz naših srca i ispunjava ih jednu po jednu, što su doživeli mnogi ljudi koji su se povezali sa Mohanđijem.

Sletela sam u Pert 20. februara 2024. i tamo provela pet dana sa Sanjom. Mohanđi je 25. februara sleteo u Pert i svi smo ga dočekali na aerodromu. Zatim smo nastavili do Mohanđi centra koji je udaljen 6 sati vožnje od Perta.

Lista ispunjenih želja

Duboko sam želela da uživam u Pertu sa nekim koga volim, sa nekim čije prisustvo mi je prijatno. Sa Sanjom sam uživala sam u potpunosti i povezale smo se još dublje nego ranije. Naše vreme tamo je bilo zaista posebno. Smatram ovo neverovatno dragocenim poklonom od Mohanđija jer nije bilo šanse da se ova želja ispuni bez moje konekcije sa njim. Osoba koja se iskreno, a bez očekivanja, povezuje sa njim, uvek će dobiti nešto od njega, čak i da mu to verbalno ne traži.
Takođe sam imala želju da sama uživam u gradu kao što je Pert. Nije mi bilo važno koji je to grad. Žudnja za tom šetnjom je duboko bila urezana u mom srcu, tako da se i to ispunilo.
Imala sam i žudnju da tokom te šetnje gradom svratim na veganski suši. Možda zvuči smešno, ali ovo me je tištilo. Odjednom, prodavnica sa sušijima se pojavila tik ispred mene. Osećala sam kao da mi stomak iznutra sija od zahvalnosti.
Imala sam i duboku želju da na Mohanđjev rođendan (23. februar) sa Sanjom sprovedem humanitarnu akciju i doniram hranu onima kojima je to najpotrebnije. Mohanđi uvek kaže – „Za moje rođendane, ne kupujte mi poklone, nego uradite nešto dobro za bespomoćna bića ovog sveta.” Sanjin i moj plan je bio da sprovedemo ovu akciju u znak zahvalnosti Mohanđiju za sve što je učinio za nas i ovaj svet. Međutim, danima nisam mogla da nađem odgovarajuće mesto gde bismo donirale. Ljudi se ili ne bi javljali na telefon, ili bi im telefoni bili van funkcije, iako smo pozive upućivale sa važeće australijske SIM kartice. Da li znate onaj osećaj kada nešto jednostavno odbija da se desi, bez obzira koliko se trudili? Upravo sam se tako osećala. Konačno, došao je dan koji prethodi Mohanđijevom rođendanu. Već je bilo kasno tražiti priliku za donaciju, jer sve uglavnom radi do 18h. Tačno u 17:59, minut pre zatvaranja svih ovakvih organizacija, uzimam telefon i zovem prvi broj koji mi je u tom trenutku pao pod ruku. Radila sam isto što sam radila i prethodnih dana, ali je ovaj poziv, na našu sreću, bio uspešan. Da nije, ne bismo uspele da sprovedemo ovu akciju jer je taj dan bio petak. Pisalo je da vikendom ovakve organizacije ne rade, a mi smo za vikend već trebale da krenemo na putovanje ka Mohanđi centru. Tako da, uhvatile smo poslednju šansu. Uspele smo da finalizujemo naš plan i donirale više od dva puna kolica sveže hrane „Centru za rehabilitaciju divljih životinja Kaniana“. Ovo smo osećale kao još jedan nemoguć podvig koji se nekim čudom ostvario. Znale smo da je iza toga Mohanđijeva nevidljiva ruka.
Imala sam i duboku žudnju da vidim i iskusim divlje životinje izbliza, što se takođe ispunilo incidentom koji sam gore opisala – našom posetom „Centru za rehabilitaciju divljih životinja u Kanjani“.
Tokom čitavog putovanja, ispunjavale su se brojne „male“ želje poput fotografisanja prelepih fotografija, istraživanje specifičnih mesta, uranjanje u suštinu života u Pertu, doživljavanje topline nekih porodičnih trenutaka sa Sanjom i ostalim ljudima iz Mohanđi centra, i bezbroj drugih trenutaka.
I Sanja i ja smo gajile još jednu tihu želju, a to je da sačekamo Mohanđija na aerodromu po njegovom dolasku u Pert. Ni jedna od nas to nije izgovorila na glas, niti smo se nadale da će se to ostvariti, ali na kraju jeste! Anant (glavna osoba u Mohanđi centru i osoba koja je pratila detalje Mohanđijevog sletanja) nas je iznenada obavestio da možemo da dođemo na aerodrom malo ranije ukoliko želimo da vidimo Mohanđija pre nego što i on nastavi sa putovanjem od Perta do Mohanđi centra (putovanje od šest sati kolima).

Prava je „slučajnost“ da se moje tronedeljno putovanje ispuni ispunjenjem ovoliko dubokih želja. Dakle, ne smatram ovo slučajnošću. Smatram da je ovo 100% delo Mohanđijevih ruku, jer ne postoji drugi način ili objašnjenje.

Do sada sam vam pričala o mojoj prvoj nedelji u Pertu. Sada, dozvolite mi da podelim šta nas je čekalo u Mohanđi centru. Pričaću vam priče, iskustva i uvide po segmentima/kategorijama.

Drugi deo - Mohanđi centar dobronamernosti u Australiji

Putovanje kombijem

Mohanđija smo dočekali na aerodromu i videli ga makar na kratko. Srca su nam bila puna. Mohanđi je sa Anantom i malom grupom ljudi nastavio kolima, jer su imali da završe još nešto pre nastavka u Mohanđi centar, a mi smo se ukrcali u udoban kombi koji su Anant i Nil (drugi glavni čovek koji boravi u Mohanđi centru) iznajmili za nas. Krenuli smo na putovanje! Usput smo zastali da uživamo u veganskom sladoledu i pici, uživajući zajedno u dragocenim porodičnim trenucima. Ispunjene želje: putovanje kombijem, toplina duhovne porodice, zajednički obrok, trenuci koji se pamte. Putovali smo ka Mohanđi centru kasno u noć.

Značaj Mohanđi centra dobronamernosti u Australiji

Holandski naučnik je došao u Mohanđi centar dobronamernosti u Australiji i testirao energiju ovog mesta. Otkrio je da je ovo mesto veoma moćno i energetski značajno, da je kao vrtlog (vorteks) moći, nešto poput jakog energetskog centra. To je veoma moćno mesto u blizini reke Franklin i okeana. Još dve reke se spajaju nešto dalje, a sve tri reke se zatim spajaju sa okeanom samo nekoliko kilometara od Mohanđi centra.

Pre oko 10-15 godina jedan svetac je putovao ovim putem i slučajno je ostao u ovom mestu. U to vreme ovo je bilo odmaralište (rezort). Svetac je rekao da ovo ne može biti odmaralište, i da će postati duhovni centar (ašram). Rekao je da će moćni majstor doći ovde, kupiti prostor, a da će ovde biti hramovi. Rekao je to i otputovao dalje.

Rečeno je da nikakva duhovna praksa prilikom posete ovom centru nije neophodna da bi posetioci doživeli duboke transformacije; jednostavno prisustvo na ovoj lokaciji može stvoriti pozitivne pomake u životu. Međutim, ako neko odluči da radi duhovnu praksu dok je u ovom prostoru, veruje se da će efekti biti pojačani.

Papagajevo pero i Mohanđijeva sposobnost da zna sve

Po dolasku u Mohanđi centar oko 1 ujutro, kratko smo se odmorili pre nego što smo započeli dan rano. Kada sam se probudila, shvatila sam da sam izgubila gumicu za kosu koja mi je bila veoma važna. Pomolia sam se Širdi Sai Babi za vođstvo i bila sam zapanjena kada sam za samo nekoliko minuta naišla na nju u kombiju koji nas je dovezao, čija vrata su bila širom otvorena prema meni dok sam hodala, kao da su me pozivala da priđem. Bio je to opipljiv znak Babinog prisustva pre nego što sam uopšte počela da istražujem Mohanđi centar.

Ukoliko neko ne zna ko je Širdi Sai Baba, objasniću ukratko. On je moćan duhovni majstor (svetac) iz Indije koji je umro pre više od 100 godina, ali je energetski i dalje aktivan i pruža neobjašnjive i neprocenjive transformacije ljudima koji se sa njim povežu. Mohanđi je duboko povezan sa njim, stoga se statue (murtiji) Širdi Sai Babe nalaze u svakom Mohanđi centru u svetu. Širdi Sai Baba je poznat po ispunjavanju želja, kao i po pružanju zaštite i otklanjanju blokada onih koji mu se mole ili čak samo izgovore njegovo ime. Njegova glavna učenja su strpljenje i vera. Mohanđi je snimio 19 epizoda svojih ličnih iskustava sa Širdi Sai Babom (prva je ovde). One iscrpno objašnjavaju moći i čuda Širdi Sai Babe.

Uprkos tome što sam se odmorila, tokom mog prvog dana u Mohanđi centru, osećala sam neobjašnjivu iscrpljenost. Ubrzo sam imala privilegiju da se sretnem sa Mohanđijem. Dok smo šetali sa nekoliko drugih u blizini Mohanđijeve kućice na placu Mohanđi centra, on je naglo stao i podigao pero sa zemlje. Na moje iznenađenje, to je bilo pero prelepog papagaja. Kasnije su mi objasnili da je to papagaj broj 28, to je njegovo ime, i on nosi duboko duhovno značenje. Sa osmehom, pružajući mi pero, Mohanđi mi je rekao: "Ovo će te energizovati". Obratio se direktno mojoj brizi koja mi je bila na umu - zašto sam danas toliko umorna i kako da se napunim energijom. Još jednom je dokazao svoje sposobnosti čitanja misli.

Od 80-godišnjakinje do 20-godišnjakinje

Imala sam priliku da 27. februara posetim Mohanđija u njegovoj kućici na placu Mohanđi centra. Po dolasku, trebala sam da ljudima koji su tamo živeli nešto dostavim. Osim Mohanđija i njegovih ličnih asistenata, tu su boravili i njegovi ujak i ujna. Oni su doputovali u Australiju zajedno sa Mohanđijem.

Kada je Mohanđi primetio da sam stigla, nežno me je tapnuo tri puta po glavi. U tom trenutku sam osetila da talas teških emocija u meni iščezava. Činilo se da je njegov dodir prodirao duboko u mene, donoseći olakšanje teretima koje nisam ni znala da nosim. Onda je, na moje iznenađenje, stavio palac na moje čelo, držeći ga tamo neko vreme. U tom trenutku me obuzeo dubok osećaj podmlađivanja. Kao da sam odbacila decenijski umor, vraćajući se u stanje mladalačke vitalnosti. Težina koja je opterećivala moj um je isparila, ostavljajući za sobom osećaj jasnoće i mira koji nisam osećala nedeljama. Kao da sam telom, umom i duhom bila 80-godišnjakinja i odjednom postala 20-godišnjakinja. Svežina, čistota, bezbrižnost. Ne mogu da nađem reči da izrazim svoju zahvalnost za ovaj blagoslov.

Kasnije tog dana, dok smo Anant i ja radili na nekim zadacima u Mohanđijevoj kućici, svaki minut proveden tamo osećala sam kao sve dublje i dublje čišćenje unutar mene, iako je Mohanđi bio u totalno drugoj prostoriji. Bio je to dokaz duboke energije koja je prožimala Mohanđijevo prebivalište, omogućujući duboke promene unutar onih koji su ulazili u njegov prostor.

Novo pero i druženje sa Kengurima

Dok sam šetala sa Mohanđijem pod toplim suncem, Tea (Mohanđijev lični fotograf) mi je prišla tokom njenog fotografisanja i rekla da Mohanđi ima poseban dar za mene — novo pero koje joj je on lično dao, upućujući je da mi ga preda. Bilo je to belo paunovo pero. Kada sam ga dobila, Mohanđi je bio prisutan i rekao je da se paun odrekao pera, posebno za mene. Osetila sam da je ovo više od pera; to je verovatno značio još jedan nalet energije za mene. U danima koji su usledili, zaista sam primetila promene u svom ponašanju i nivoima energije.

Kako se dan bližio kraju, videli smo majku kengura i njenu bebu, samo nekoliko metara od nas, kako mirno koegzistiraju u svom prirodnom staništu. Beba je pila majčino mleko. Jedina misao u mojoj glavi bila je: „Ne mogu da verujem da postoji mesto na Zemlji gde se životinje ne plaše ljudi.

Ekskurzija sa Mohanđijem i njegove transformativne moći

Ujutro 28. februara 2024, Anant i ja smo još uvek imali posla u Mohanđijevoj kući. Popravljali smo prozore. Onda nas je iznenadila neočekivana ekskurzija – prilika da sa Mohanđijem posetimo džinovsko drvo (Giant Tingle Tree) u Volpolu (Walpole), Zapadna Australija. Tokom našeg boravka u Australiji, Sanja je više puta izrazila da je njena duboka želja bila da odemo negde sa Mohanđijem, poput ove ekskurzije, van Mohanđi centra. Bili smo zapanjeni kada smo shvatili da joj je želja ispunjena. Bilo je to nezaboravno iskustvo.

Mohanđi je bio fasciniran drvećem u blizini džinovskog drveća kod Giant Tingle Tree. Nije provodio mnogo vremena sa samim tzv. Giant Tingle Tree, ali je drveće u njegovoj blizini smatrao „višedimenzionalnim“ i čak nam je rekao više o njima. Posebno mu se dopalo jedno od njih koji je smatrao veoma jedinstvenim. Rekao je,

„Nisam provodio vreme sa džinovskim drvetom (Giant Tingle Tree), ali sam želeo da vidim ovo drugo drvo i želeo sam da ga doživim. Kada se kaže da drveće može aktivirati ljude, evo praktičnog primera. Ljudi su rekli – 'Oh, pokušao sam da meditiram leđima okrenut drvetu i ništa se nije dogodilo.' Ništa se neće ni dogoditi ako niste poravnati na pravom mestu tog drveta. Dakle, morate da osetite drvo. Prostor koji smo pronašli u ovom drvetu je kao kičma drveta. A ako stavite kičmu tamo, onda brzo rastete u energiji. Ali morate to testirati i isprobati. Posebno sa velikim drvetom. Nije lako reći gde je "kičma" drveta. Nije uvek u skladu sa smerom ili lokacijom. Morate to testirati. I osetićete to. Frekvencija će biti različita na svakom mestu drveta. Neka drveća ne vole ljude, ili bilo koga drugog. Oni te odbacuju zato što žele da budu sami. Ne vole da im ljudi smetaju, ili da im bilo ko smeta. Kažu: „U redu, hoćeš da sediš, sedi. Nije me briga.“ Vrlo jednostavno, zar ne?“ Poslednju rečenicu Mohanđi je izgovorio kroz osmeh.

Tokom ove ekskurzije sam se iz nekog razloga osećala tužno i to se zadržalo u meni oko 20-30 minuta. Jednog trenutka Mohanđi je nazvao moje ime i pozvao me da se slikamo. Ovo je potpuno promenilo moj unutrašnji osećaj i sve negativno je nestalo. Mohanđi ima lek za apsolutno sve. Možda je to lupkanje po glavi (ha-ha), možda samo njegovo prisustvo, možda fotografija, ali on zna da reši svaku stvar, i uvek zna naše misli i brige.

Mohanđijev miris

Već sam pisala o tome da na Mohanđiju nikada nismo iskusili miris znoja i slično, naročito mi koji smo živeli sa njim ili bili njegovi asistenti, koji su redovno imali dodir sa njim i njegovom odećom. Međutim, u Australiji sam isto to ponovo iskusila. Nije nosio nikakav parfem, ali kada sam ga zagrlila, imao je izrazitu aromu koja mu je veoma karakteristična. To nije deterdžent, šampon ili sapun, to je nešto više od toga. Miris nečega veoma čistog, svetlog. To je kao miris njegove energije.

Kada sam mu dodirnula ruku koja je bila udaljena od njegove odeće, ponovo sam ostila taj isti miris. To mi je bila potvrda da ovaj miris zaista dolazi iz njegove kože, a ne iz spoljnih izvora.

Želja da ponovo iskusim kako je biti Mohanđijev asistent

Iako je moja uloga Mohanđijevog ličnog asistenta završena pre par godina, ponekad još uvek imam prilike da pomognem trenutnom timu i cenim te šanse iz dubine svog srca. Dobijam nekoliko takvih prilika na više lokacija, a tako se desilo i u Australiji, kroz nekoliko malih zadataka. Bila je to još jedna duboka želja ispunjena.

Mohanđijev nevidljivi rad i razumevanje srpskog

Tokom šetnje centrom jednog dana, naša mala grupa (Mohanđi, njegovi ujak i ujna i nas tri iz Srbije) doživela je izuzetan trenutak. Jedna od srpskih dama progovorila je na našem jeziku, a Mohanđi joj je uredno odgovorio na engleskom i sve nas iznenadio. Iako smo znali da Mohanđi zna po neku reč srpskog (poput "hvala puno", "velika torta", "dobra slika" i "srećan rodenđan"), njegovo razumevanje složenih rečenica nas je začudilo jer on ne govori taj jezik. Ovo nije bio prvi put da Mohanđi razume jezike koje nije izučavao.

Kasnije tog dana, kada smo se vratili, jedan član naše grupe je rekao Mohanđiju: „Danas si brz“. On je zaista hodao veoma brzo oko centra dok smo ga mi pratili. Hod mu je bio žustar. Njegov jednostavan odgovor, „Radim.“, otkrio je dubinu njegovih neviđenih napora. Shvatili smo da njegova brza kretanja po centru označavaju značajno čišćenje, zadatak koji obavlja nevidljivo i o kojem retko diskutuje. Svaki njegov pokret ima neko značenje. Ništa što on kaže ili uradi nije uzalud ili za njegov lični benefit, a to sam iskusila iz prve ruke dok sam bila u ulozi njegovog ličnog asistenta.

Čitanje Sanjinih misli o čokoladi

Dan pre nego što je otpočeo ritrit (ritritovi su specijalno osmišljeni višednevni programi sa Mohanđijem za duhovni rast i razvoj) pod nazivom "BUDI TI" (BE YOU), Sanja i ja smo kao glavne volonterke ritrita, zajedno sa Anantom kao predsednikom Mohanđi fondacije u Australiji, morale da se sastanemo sa Mohanđijem da razgovaramo o detaljima programa. Mohanđi je taj koji finalno odobrava detalje programa.

Okupljeni oko Mohanđija u njegovoj kući, Mohanđi se srdačno osmehnuo i posegnuo za čokoladom sa svog stola. Produživši ga prema Sanji, rekao joj je: „Htela si ovo, zar ne?“ Sanja je bila zapanjena. Nasmejala se i uzela čokoladu. Nisam znala priču iza toga dok mi je Sanja kasnije nije ispričala. Rekla mi je:

„Pre nego što nam je ponudio tu čokoladu, imala sam veliku želju da nam ponudi nešto od hrane, bilo šta što je provelo vreme u njegovoj blizini, njegovoj sobi ili nešto što je jeo. Ja generalno mnogo volim čokoladu, tako da je ovo bilo još jedno čudo da je ponudio upravo to.

Takođe, nekoliko dana pre ovog sastanka, nekim drugim povodom, Džo i ja smo čekale privatni sastanak sa Mohanđijem u njegovoj kući. Čekajući, primetile smo tu istu čokoladu kako stoji na njegovom stolu, par dana pre nego što mi je finalno ponudio. Džo je predložila: 'Možda je to za nas?' Oklevala sam, insistirajući: 'Ne, ne, ja ne otvaram ništa u Mohanđijevoj kući a da prethodno ne pitam.' Džo je rekla, 'Imam osećaj da je to za nas.' Međutim, ostala sam čvrsta, rekavši: 'Neću uzeti ništa osim ako nam Mohanđi sam ili neko iz njegove kuće to ne ponudi.' A onda, kada se desio ovaj sastanak, ponudio mi je tu čokoladu. Čuo je moje misli još od kad smo Džo i ja prvi put raspravljale o toj čokoladi.”

Čitanje Sanjinih misli o mangu

Postoji još jedno slično iskustvo koje je Sanja podelila sa mnom za ovaj blog. Rekla je:

„Tokom ovih dana, osećala sam žudnju za mangom. Sve je počelo kada je Mohanđi prvog dana zatražio od mene da pripremim mango za njegove specijalne goste, Dolfa i Ideke. Od tada se moja žudnja samo pojačavala. Nekoliko dana kasnije, tokom drugog sastanka sa Mohanđijem, gde smo Monika Dizdarević i ja bile prisutne da razgovaramo o programu ritrita, nisam mogla a da ne primetim činiju sa mangom postavljenom u blizini Mohanđija. U tom trenutku, tiho sam poželela: 'Volela bih da nam može ponuditi bar malo parče manga iz svoje činije!' Na moje zaprepašćenje, Mohanđi se osmehnuo, naizgled svestan mojih misli, pokazao prema činiji i upitao: 'Želiš li?' Presrećna, odgovorila sam: 'Da!' Priznala sam Mohanđiju da sam o ovome maštala od našeg dolaska, na šta se on samo nasmejao.

Ispostavilo se da Mohanđi još uvek nije jeo iz te činije. Monika i ja smo insistirale da on prvo jede, a mi ćemo uživati u onome što ostane. Tako je i bilo. Na naše iznenađenje i zadovoljstvo, kasnije je Tea, Mohanđijev lični fotograf i asistent, iznenadila Moniku i mene sa potpuno novom, punom činijom manga. Štaviše, Mohanđi je čak ostavio nekoliko komada i u svojoj činiji da uživamo. Na taj način je ispunio obe moje najdublje želje — da uživam u mangu uopšte i da uživam u mangu direktno iz njegove činije. Još jednom, njegov svesni osmeh me je uverio da je svestan mojih najdubljih misli.”

Mohanđi pokazuje svoju vidovitost

Bili smo okupljeni u Mohanđijevoj kući — Priti Dugal, Tea Klincov, Mohanđijevi ujak i ujna, i ja. Dok su Tea, ujak i tetka sedeli za trpezarijskim stolom sa Mohanđijem, Priti Dugal i ja smo bile iza njih. Mohanđi je bio okrenut leđima prema nama, okrenut ka trpezarijskom stolu. U tom trenutku, Priti Dugal, koju Mohanđi u šali naziva „Bog“ („God“), nakratko mi je s ljubavlju masirala ramena. Ne pomerajući se ni za centimetar, Mohanđi je uzviknuo: „Bog masira Minu“. Nije bilo šanse da to vidi! Osim toga, uradila je to samo na par sekundi. Uprkos tome što je bio okrenut leđima ka nama, činilo se da ima oči i na potiljku. Nasmejale smo se. Ovo nije prvi put da Mohanđi radi ovako nešto i vidi stvari koje su fizički iza njega. Ovakve pojave su veoma česte u njegovom prisustvu.

Kultura poštovanja koju je Mohanđi izgradio u nama

Kada sam stigla u Mohanđijevu kuću jednog dana, zatekla sam Mohanđija kako doručkuje sa svojim ujakom i ujnom koji su takođe živeli u istoj kući. Videla sam da Mohanđi čini sve što može da njima pruži puno poštovanja i ljubavi. On je sjajan primer kako treba da se ophodimo prema svojoj porodici. Osigurava se da se osećaju važno i poštovano, vodi ih u šetnje, uključuje ih u razgovore, pa čak i vodi računa da budu fotografisani na raznim lepim mestima kako bi te fotografije kasnije ostale kao njihove lepe uspomene. Zanimljivo je to da osoba poput Mohanđija, tako zaposlena i aktivna, sa toliko posla na svom tanjiru, ipak ne zanemaruje svoju porodičnu dužnost. Prateći njegov primer, nikada ne možemo reći da smo previše zauzeti da bismo brinuli o svojim najbližima, naročito o roditeljima na koje Mohanđi stavlja poseban akcenat.

Sledeća stvar koju sam primetila je to da je Mohanđi, završivši svoj doručak, ustao pored balkona da gleda kako ptice koje se često okupljanju oko njegove kuće uživaju u svom doručku. To znači da je on postavio hranu za njih pre nego što je i sam seo da jede. Ovo je savršen primer Mohanđijevog izuzetnog karaktera - davanje prioriteta drugim bićima ispred sebe.

On takođe duboko veruje da nijedno biće ne treba da jede ostatke ljudske hrane, već da, ukoliko želimo da nahranimo druga bića, da im damo ono što bismo i sami jeli, tj. da izbegavamo da im dajemo hranu staru nekoliko dana.

Ptice su polako završavale svoj obrok. Mohanđi je stajao, posmatrajući ih još par minuta u tišini. Prokomentarisao je: „Prava gozba.” Nije skidao pogled sa ptica dok nije bio siguran da su zadovoljne. Dodao je: „Jele, pile vodu, sada im je udobno.” Izrazio je radost što ih vidi dobro uhranjene. Njegova duboka želja je da sva bića budu srećna i zadovoljna. Napomenuo je da posebno sva bića u našem centru treba da budu uvek srećna, a nikada gladna.

Ova dva primera poštovanja prema svojoj porodici i drugim bićima planete jeste kultura poštovanja koju Mohanđijevo prisustvo nenametljivo aktivira u ljudima oko sebe.

Mohanđi odgovara na nepostavljena pitanja

Mohanđijeva sposobnost da odgovori na nepostavljena pitanja potvrđuje njegovo duboko razumevanje onih koji se povezuju sa njim. Često odgovori na pitanja u umovima ljudi iz različitih razloga tako što pročita njihove misli. Ponekad je razlog to što se neko stidi da postavi pitanje javno, a ponekad Mohanđi prosto štedi vreme i čini komunikaciju sa posetiocima efektivnijom.

Mnogi ljudi se začude kako on odgovara na njihova pitanja, a da ih oni nikada nisu izgovorili. Tokom tog procesa, Mohanđi često baš tim ljudima uputi pogled. Postoje barem desetine takvih ljudi koji su mi to priznali.

Lično sam ovo doživela mnogo puta, pa i tokom putovanja u Australiju, 6. marta 2024. U glavi sam imala četiri pitanja. Bez da sam izgovorila ijednu reč, Mohanđi je precizno odgovorio na svako pitanje, ponekad bacajući pogled direktno u mene. Prvo, želela sam da znam više o Hanumanđijevim pričama, nakon čega je on spontano počeo o tome da priča. Nakon toga, želela sam da čujem o suočavanju sa strahovima, što je takođe ubrzo objasnio. Zatim sam imala još dva pitanja, i usledila su još dva odgovora. Njegova sposobnost da predvidi i reaguje na neizgovorene misli naglašava njegove duboke moći i intuitivne sposobnosti.

Sanja, koja je u ime Ananta (predsednik Mohanđi Fondacije u Australiji) bila domaćin celog programa, bila je odgovorna za čitanje pitanja koja su učesnici pisali na papiriće pre nego što bi Mohanđi ušao u glavnu prostoriju. Pozitivno uzbuđena, ali ne puno iznenađena, podelila je da je Mohanđi često unapred odgovarao na pitanja sa papirića pre nego što su bila pročitana. U brojnim prilikama Sanja bi počela da čita pitanje samo da bi zastala i obavestila Mohanđija: „Na ovo si već odgovorio.“ Ova pojava je postala prilično česta tokom programa sa Mohanđijem i učesnicima. Sanja je u jednom trenutku čak u šali, kroz osmeh, upitala Mohanđija: „Da li čitaš pitanja unapred?“, iako je on bio nekoliko metara udaljen i nije imao pristup pisanim pitanjima. On se samo nasmejao.

Ne shvataj stvari previše ozbiljno

Na Međunarodni dan žena, 8. marta, bio je moj poslednji dan pre polaska nazad u Srbiju. Predstojeći oproštaj izazvao je osećanja tuge i nostalgije u meni. Osetila sam duboku privrženost kako za to mesto, tako i za Mohanđijevo uticajno prisustvo u ovom posebnom centru.

Anant, ja i nas nekoliko smo sedeli sa Mohanđijem na kratkom neobaveznom razgovoru u njegovoj kući. Došla sam da se pozdravim sa Mohanđijem pre mog odlaska, a Anant je tražio smernice za rešavanje izazovne situacije sa jednom osobom. Mohanđi mu je dao dragocenu lekciju, savetujući da usvoji ležerniji pristup. Rekao je:

„Shvati to malo opuštenije. Ne shvataj stvari previše ozbiljno. Ako stvari shvatiš previše ozbiljno, moraš ih svrstati u neku 'kategoriju'. Mnoge situacije ne mogu se svrstati ni u jednu kategoriju.

Na primer, jedan doktor me je jednom pozvao da prisustvujem jednoj svečanosti. Rekao sam: 'Mogu da dođem, ali ne mogu da ostanem na celom programu.' Rekao je: 'Nema problema, sam tvoj dolazak je velika stvar za mene.' Odgovorio sam mu: 'U redu, dolazim.' Mogao sam da ostanem samo 30 minuta, ali su barem obe strane srećne. Razumeš? Dakle, ne stavljaj stvari ni u jednu kategoriju, „bitno“, „nebitno“, „pozitivno“, „negativno“. Samo ih prihvati sa fleksibilnošću. Možda se pitaš da li nešto treba da se uradiš ili ne, da li je nešto u redu ili ne, ali često možeš naći zlatnu sredinu svega. Definitivno odredi svoje prioritete, ali budi i malo opušteniji.

Kada znaš da je nešto dobro ispuniti i da je bolje ne odbiti i ne reći „ne“, onda ispuni to u odnosu na svoj kapacitet. Nekada moraš održavati neke odnose sa ljudima. Ako je nekima stalo do tvog prisustva, idi tamo barem na kratko.”

Ova lekcija je duboko odjeknula u meni, služeći kao pravovremeni podsetnik na važnost snalaženja u životnim izazovima. Verujem da Mohanđi nije planirao da podeli ovu priču samo sa Anantom već i sa svima koji ovo čitaju.

Povređena beba kod Babe

Dan kada je Mohanđi razgovarao sa Anantom o prethodno opisanoj temi je isti dan kada sam primetila povređenog papagaja u blizini Širdi Sai Babine statue u Mohanđijevoj kući. To je jedna odvojena soba sa visokim prozorima u kojoj je Mohanđi primao goste.

Tokom naše posete Mohanđi centru, papagaj je doživeo nesreću i povredio se. Bilo je pitanje da li će preživeti. Mohanđi, Tea i ostatak grupe su ga spasili i napravili mu gnezdo kod Babine statue u Mohanđijevoj kući. Mohanđi je bio uveren da će se Baba pobrinuti za njega.

Mohanđi je papagaju dao ime „Pušpa“, što je, koliko ja znam, ime snažne muške uloge iz jednog bolivudskog triler filma. Papagaju je dao ovo ime kako bi mu dao snagu da se bori i da bude bolje iz dana u dan. Boraveći u Babinom i Mohanđijevom prisustvu, papagaj je počeo da hoda i oporavak je bio nezamisliv. Međutim, papagaj je uskoro završio svoj život na Zemlji. To nas je sve rastužilo, ali smo bili zadovoljni da je barem svoje poslednje dane proveo u prisustvu dva majstora. Znali smo da će se Baba i Mohanđi pobrinuti za spokoj Pušpine duše.

Mohanđi ispunjava moju poslednju želju da ga vidim

Bilo je to jutro 9. marta 2024. godine, dan mog odlaska nazad kući. Saznala sam da ću se vratiti u Pert sa starijim bračnim parom koji su odani sledbenici Širdi Sai Babe i žive u Pertu. Bila sam izuzetno zahvalna na prilici da provedem svoje poslednje trenutke u Australiji slušajući njihove priče o Babi dok smo kolima putovali kroz prelepe australijske predele.

Pre nego što smo spakovali svoje stvari u kola, bračni par je napomenuo da će se nakratko sastati sa Mohanđijem pre našeg polaska kako bi se oprostili od njega.

Kao što sam ranije pomenula, ja sam to već uradila dan pre. Međutim, kada sam od njegovih asistenata čula da je tog jutra Mohanđi slobodniji nego inače, bez mnogo posetilaca, osetila sam duboku želju da ga vidim samo još jednom. Oklevala sam da se obratim njegovim asistentima pošto sam prethodnog dana već dobila tu priliku. Uprkos pokušajima da potisnem ovu želju, ona je ostala u mom srcu, ostavljajući mali osećaj usamljenosti.

Odjednom mi je Tea poslala poruku: „Možeš ponovo da dođeš da vidiš Mohanđija pre nego što odeš ako želiš.“ Bila sam presrećna! Takve prilike retko dolaze. Odgovorila sam joj potvrdno. Mohanđi je opet čuo moju najdublju čežnju i ispunio je kroz Teu!

Tokom mog boravka u Australiji, ispunilo mi se još mnoštvo drugih želja: šetnja sa Mohanđijem do pristaništa obližnje reke, hranjenje umiljatog teleta Nandinija, poseta plaži sa Mohanđi porodicom i poseta plaži sa Mohanđijem lično. Takođe sam odavno želela da neko stvori pesmu o Mohanđiju u američkom kantri (country) stilu, i to se zaista dogodilo! Neočekivano sam je otkrila dok sam bila u Australiji, a zove se „Mohanđi, potreban si nam“, odnosno „Mohanji, we need you. Pesma duboko dirne u srce svakoga ko voli Mohanđija. Ovo je upravo pesma kojoj sam se nadala. Osećala sam se presrećno. Ukoliko neko želi da je posluša, dostupna je na YouTube-u klikom ovde.

Ugodan povratak kući

Na mom putovanju nazad kući, uprkos mogućnosti za brojne izazove, sve se odvijalo besprekorno. Kao što sam ranije podelila, dvoje poklonika Širdi Sai Babe ljubazno su mi ponudili da me odvezu nazad u Pert umesto da idem autobusom. Kada sam stigla u Pert, očekivala sam da ću nekoliko sati provesti sama sa svojim prtljagom pre nego što krenem na aerodrom. Međutim, na moje oduševljenje, primili su me u svoj dom, omogućili mi da se osvežim i čak me počastili opuštajućom večerom. Kada je došlo vreme za moj let, ljubazno su me odvezli do aerodroma, pažljivo se zaustavljajući usput kako bih mogla da kupim poklone za svoju porodicu. Sve je bilo neverovatno lepo za mene, osećala sam se tako zbrinuto. Osetila sam to kao dar tradicije majstora, one koju predstavljaju Mohanđi i Baba.

Nikada nisam očekivala tako neverovatnu podršku, ali sam svesna da je to uobičajena pojava kada smo povezani sa Mohanđijem. Očekivala sam da ću biti sama, čekajući satima na aerodromu bez prilike da se osvežim. Na sve to, kao što sam ranije rekla, tokom našeg puta do Perta, podelili su sa mnom svoje lične priče o tome kako je Širdi Sai Baba duboko uticao na njihove živote. Te priče nisu bile samo istinite i snažne, već i duboko dirljive. Iako sam bila upoznata sa Babinim čudima, bilo je zapanjujuće čuti da još ljudi svedoči o istom nivou čuda od istog učitelja na tako opipljive načine. Babino prisustvo je neizrecivo—neverovatno čudo. Baba je jednostavno Baba... čista ljubav i milost.

Još jedno čudo sledi. Obzirom da nisam obožavalac propisa u zemljama poput Malezije (gde sam imala presedanje), želja mi je bila da se tamo zadržim što kraće. Po odlasku u Australiju imala sam isto presedanje, ali ga od uzbuđenja nisam osetila. Kada sam se vraćala kući, poželela sam da se u Maleziji zadržim što kraće. Prijatno me je iznenadila vest da se jedan od mojih letova pomerio, a moja želja da skratim presedanje u Maleziji se ostvarila. Prvobitno je planirano da na malezijskom aerodromu provedem šest sati, a na kraju sam provela četiri, što mi je, na moje veliko zadovoljstvo, proletelo. Pomeranje leta bilo je Mohanđijev odgovor na moje molitve.

Sledeći izazov bio je ulazak u Tursku sa mojim homeopatskim lekovima. Morala sam da uđem u ovu zemlju na jednu noć zbog dugog presedanja u Istanbulu, te sam iznajmila smeštaj blizu aerodroma. Prethodno sam pročitala o strogim turskim propisima u vezi sa ličnim lekovima. Bila sam izuzetno zahvalna da ni sa tim nisam imala nikakvih problema. Konstantno sam osećala Mohanđijevo prisustvo koje me vodilo na svakom koraku, uključujući pronalazak smeštaja u Istanbulu u poslednjem trenutku, kao i susret sa ljubaznim Uber vozačima koji su učinili sve što su mogli da mi omoguće da se opustim i odmorim tokom noći u Istanbulu, i bezbedno me vratili na aerodrom za moj let. Da budem iskrena, imala sam blagi strah kako će sve proći, jer nisam obožavalac propisa u državama poput Turske, a ni Malezije, ali me je osećaj Mohanđijevog prisustva stalno smirivao. Bez njegove nevidljive pomoći ne osećam da bi bilo moguće da sve to organizujem sama, pogotovo s obzirom na nesnosne menstrualne bolove, veliki osećaj umora i osećaj dezorijentacije zbog promene vremenskih zona.

Razmišljajući o putovanju, shvatila sam koliko je samo stvari moglo poći po zlu, a nije. Zabrinutost moje porodice, posebno strahovi jedne od mojih tetki o tome kako ću se snaći sama, poslužili su kao podsetnik na to koliko sam srećna što me Mohanđi neprestano štiti.

"Preneta" misao o mojoj toploj čokoladi

Još jedan čudesan incident dogodio se dok sam kupovala toplu čokoladu za sebe na aerodromu u Maleziji. Pitala sam muškog člana osoblja kafića da li imaju vegansko mleko, na šta je on potvrdio da ga imaju. Prvi put sam kupovala u tom kafiću. Nakon što sam razmislila nekoliko minuta, odlučila sam da nastavim sa narudžbinom. Shvatila sam da je čovek kog sam pitala za mleko bio zadužen za distribuciju već plaćenih proizvoda, a ne za nove narudžbine. Uvidela sam da je ženska osoba primala narudžbine, pa sam prešla kod nje. Osvedočila sam tome da nije bilo nikakve komunikacije između njih, posebno ne u vezi moje tople čokolade. Takođe, nije postojalo načina da ona čuje naš razgovor. Prišla sam devojci i pitala je da li imaju toplu čokoladu, nenaglasivši da želim vegansko mleko. Ona je potvrdila da imaju. Napomenula je da dolazi sa hladnim mlekom, što meni nije bilo puno važno. Iako nisam precizirala potrebu za veganskim mlekom, nekoliko trenutaka kasnije, primetila sam da na njenom ekranu piše 'ovseno mleko'. Bila sam zapanjena jer smo samo par dana pre toga sa Mohanđijem razgovarali o njegovoj moći da 'prenese' ljudima različite misli za dobrobit nečega, čega oni u tom trenutku nisu ni svesni.

Mohanđi je prokomentarisao da je to zapravo vrlo lako - preneti misao u nečiji um. Za nas je to bila šala o nemogućoj misiji. Svi smo se nasmejali.

Diskusija je počela kada je neko podelio priču o dami koja je pre nekoliko godina otišla u restoran sa Mohanđijem, u pratnji male grupe koja je uključivala i mene. Bilo nas je oko šestoro. Žena je imala snažnu želju za određenim jelom tog dana, i na naše iznenađenje, konobar je doneo upravo ono što je želela, iako ona sama nije ništa naručila. Bila je to vrsta indijskog hleba (Puri), velikih dimenzija. Svi smo se nasmejali i pogledali u Mohanđija, posebno žena koja je dobila obrok. Bila je zaprepašćena i uzviknula: ‘Mohanđi, kako je znao šta sam želela?! Baš ovo sam želela!‘ Bio je to nezaboravan trenutak čak iz 2017. godine. Kada smo se 2024. godine u Australiji prisetili ovog iskustva i razgovarali o njemu, Mohanđi je samo komentarisao,

„Lako je. Ona je imala jaku želju za tim specifičnim obrokom i njena misao je dopirala do mene. Ja sam samo uzeo tu misao i preneo je u um konobara. Iz njegove perspektive, izgledalo je kao da je on već preuzeo njenu narudžbu. Nije shvatio da zapravo nije tako bilo; za njega je to bio samo prirodan odgovor da ispuni njen zahtev. Samo sam uzeo misao i preneo je. Lako, zar ne?"

Ovo nam je Mohanđi rekao samo nekoliko dana pre mog iskustva sa toplom čokoladom u Maleziji. Da sam naručila kravlje mleko, bacila bih ga, a Mohanđi i sam zna da ne volim da bacam hranu, kao ni on. Znajući to, pobrinuo se da sve bude savršeno usklađeno, iako sam zaboravila da preciziram da želim vegansko mleko.

Širdi Sai Babina konekcija sa mojim putovanjem u Australiju - Moje pismo Babi

U Mohanđi centru mira, koji se nalazi u Obrenovcu, Srbiji, postoji statua Širdi Sai Babe o kom sam pisala ranije. Pored nje, postoji kutija označena sa 'Letters to Baba' iliti 'pisma za Babu.' Ova kutija omogućava ljudima da pišu pisma Širdi Sai Babi koja sadrže njihove želje, težnje, ciljeve i namere, koja zatim predaju Babi. Baba je poznat po tome što odgovara na iskrene molitve, i nebrojeni pojedinci su iskusili ispunjenje svojih želja, bilo kroz pisma ili na druge načine.

Naravno, verujem da Baba ima tu moć da čuje naše misli i bez pisma, ali ovaj vid obraćanja njemu nosi posebnu važnost jer služi kao alat da sami sebi potvrdimo svoje želje i fokus u životu. Pomaže nam da razjasnimo svoje ciljeve i ostanemo fokusirani na našem putu.

Svoje prvo pismo Babi napisala sam 31. decembra 2023. godine. U pismu sam kratko navela svoj plan da posetim Australiju, prateći Mohanđijevo uputstvo da je za svaku osobu dobro barem jednom u životu da posete Mohanđi centar u Australiji, zbog svoje izrazito značajne energije. Rekao je da svi Mohanđi centri nose posebnu energiju, ali da se isti u Australiji posebno ističe. Ta želja mi se, kao što vidite, ispunila.

Neki citati koji su mi posebno odjeknuli tokom programa sa Mohanđijem u Australiji

Mohanđi je govorio o tome šta se dešava kada čovek postane božanski čovek, kada prevaziđe svoje ljudske barijere i sjedini se sa Bogom. Rekao je:

"Svaka reka na kraju se spaja sa okeanom. Svaka reka je individua, pre nego što izgubi svoju individualnost i sjedini se sa vrhunskim—okeanom. Ali kada reka priđe okeanu, ona se trese, drhti. U tom trenutku nema povratka. Ona drhti. Oseća—'Šta da radim kada se spojim sa okeanom? To može biti strašno.' Mohanđi je nastavio, ‘I jeste strašno. Strašno je izgubiti svoj identitet. U nekom trenutku moraš da pustiš. Tada reka konačno shvata—'Wow, ja sam okean! Ja sam tako ogroman. Zašto sam sve ovo vreme ostajao kao reka? Zašto sam ikada ostajao odvojen kao reka?'

Drugo, neko je postavio pitanje o tome kako povećati intenzitet naše povezanosti sa izabranim majstorom/guruom. Rekao je da se naša povezanost sa guruom može intenzivirati samo ako povećamo povezanost sa sobom. Dao je praktičan primer kako to možemo da uradimo. Rekao je: ‘Ako provodiš vreme sa sobom uz disciplinu, osećajući sebe, svaki dan, tvoj intenzitet povezanosti sa sobom biće veći. Tako će intenzitet povezanosti i sa tvojim majstorom takođe rasti.’ Takođe je napomenuo da je intenzitet mnogo važniji od dugovečnosti u povezanosti.

Treće, svideo mi se sledeći predlog koji je dao drugoj osobi koja je postavila slično pitanje. Pitanje je bilo: ‘Kako povećati podobnost kako bismo mogli da primimo što više sa duhovnog puta?'

Mohanđi je rekao: ‘Kroz samoprihvatanje. Ustaj svakog jutra i pitaj se — ‘Koliko sam prihvatio/la sebe?’ Radi to jedan dan, dva, sto dana. Radi istu stvar. Nastavi da postavljaš to pitanje. Kada ideš dublje i dublje u ovo pitanje (samoprihvatanje) imaćeš više jasnoće.’

Hvala što ste pročitali ovaj blog! Ukoliko vam se dopao, molim vas ostavite komentar direktno ovde, na blogu. Volim vas <3