Mohanđi je otkazao sve da vidi Lakija: Avatar stiže

Kada Avatar dolazi, sva božanska bića se okupljaju i žure da se rode, samo da bi mogli da spuste pogled na Avatara, da ga dotaknu, da udahnu njegov nežni miris, da budu poljubljena njegovim nežnim pogledom Avatara. Bića svih porekla dolaze i srca im drhte dok se taj susret ne dogodi. Taj susret je sve što žele. Spremni su da obiđu planete, da lutaju svemirom, da se penju na planine i da plivaju po dubokim nepoznatim okeanima samo zbog tog susreta. Nezaustavljivi su jer znaju šta taj susret znači.

Taj susret im je sve.

Vetar se raduje što može da miluje Avatarovo telo, da provede vreme u njegovoj nežnoj kosi, da oseti njegovu blagu kožu, da dodirne njegove nežne oči, i da povremeno otpuhne prljavštinu sa tla po kojem će Avatar hodati. Vetar zna: ovaj Avatar je najčistije biće koga će ikada dotaći. Vetar zna: Avatarova koža je najmekša i najmirisnija od svih koža koje će ikada dotaći. Na Avatarovoj koži postoji suptilni sjaj koji mogu videti samo veoma suptilna, božanska bića. Tekstura tog sjaja je laka, mirisna, privlačna. Sva bića, živa i neživa, privlači taj sjaj. Avatar postaje neodoljiv i izuzetno privlačan svim bićima — muškarcima, ženama, deci — i svi čeznu da ga sretnu. Bića sa dovoljnom suptilnošću (koja razumeju Avatara) ne mogu a da ne iskoriste svaku priliku koja se ukaže u njegovoj blizini. Žele da ga nikada ne napuste. Sede kraj njega i podržavaju ga bez pitanja. Kada Avatar ode, odlučni su da šire Avatarovu istinu. I nikada ne staju. Uprkos preprekama, istrajni su. Vrlo su nežna, dobroćudna, puna ljubavi bića, a s druge strane dovoljno mudra da se uzdignu iznad karmičke prašine. Svi oni na kraju stižu do svog doma.

Suptilna bića koja prepoznaju vrednost Avatara i nikada ga ne napuštaju uglavnom dolaze iz Dvapara Juge i Treta Juge, kako mudri kažu. Kaže se da bića iz Kali Juge nikada neće moći da razumeju Avatara, jer se još nisu uzdigla do te frekvencije. I to je u redu. Bića iz Dvapara Juge i Treta Juge, s druge strane, pronašla su svoj dom u Avataru – i nikada ga neće napustiti, ni po koju cenu. Uprkos svemu, oni ostaju.

Vetar i svi elementi su neizmerno srećni i uzbuđeni kada Avatar dolazi. Ali svaki od njih ima svoju misiju: da pomognu Avataru i da pomognu onima koji podržavaju Avatara.

Vetrova misija je da širi miris Avatara po čitavom gradu, kako bi svi – muškarci, žene i deca – znali ko dolazi. Vetar obaveštava sva bića kroz miris da je Avatar stigao. Cela priroda se raduje.

Sunce i bića koja žive u Suncu postaju neizmerno radosna, jer odande mogu da vide Avatara. Oni čine da Sunce zasija još jače, da dodirne nežnu kožu Avatara i da ublaži njegovu telesnu toplotu. Neka bića silaze sa Sunca s misijom da pomognu Avataru, dok neka ostaju da pomažu izdaleka. Čitavo Sunce podrhtava od uzbuđenja i poštovanja. Dolazak Avatara nije mala stvar ni za jedno od tih bića. Sve Loke (svetovi) uzdrhtavaju. To je događaj koji se zauvek pamti. Čekaju ga s ljubavlju, uzbuđenjem i strahopoštovanjem. Planeta Zemlja nije laka. Zato se Avataru ukazuje još veće poštovanje zbog njegovog dolaska ovde. Zemlja je puna emocija, umova. Zato Avatarov zadatak postaje mnogo teži. Božanska bića okupljaju se oko Avatara sa iščekivanjem i uzbuđenjem, spremna da ga podrže – to je za njih privilegija i njihov najveći san. Nadaju se, mole i zauvek čekaju ovaj trenutak. Čekaju, a da se nikada ne nameću, na prvu priliku da pomognu Avataru. Nikada ne čine ništa što bi Avataru odmoglo. Avatar ih zauzvrat blagosilja mnogo više. San njihovog postojanja time postaje potpun. Učiniti i najmanju stvar za Avatara njihova je najdublja privilegija, i to nikada ne shvataju olako. Avatar trepne – oni su već na nogama. Avatar ih voli svim srcem.

Kiša i svi oblici vode takođe su u dubokom ushićenju zbog dolaska Avatara. Kiša čeka spremna poput vojnika da počne da lije onda kada je Avataru vruće, da ga umiri i rashladi njegovo telo. Ona strpljivo čeka da Avatar oseti toplotu i da se Avatar bezbedno skloni pod zaklon, pa tek tada počinje da pada. Trava i zemlja osećaju da li će kročiti na njih, i čekaju njegov dodir. Gde stopala Avatara dotaknu zemlju – tamo niču cveća.

Bića i životinje takođe čeznu za prisustvom Avatara. Kada je Laki (Mohanđijev pas) bio bolestan u Sloveniji, Laki je čekao da Mohanđi dođe – da avatarsko rođenje dođe i umiri njegovu čežnju. On je svim srcem dozivao Mohanđija, da dođe s drugog kraja sveta. I Mohanđi je došao. Zbog Lakija.

Laki je imao tumor, pa je Mohanđi promenio sve druge planove da bi došao i bio uz njega. To je velika stvar i razlika između običnih ljudi i Avatara. Bilo da je pas, čovek, mačka ili jelen, za Avatara poput Mohanđija sve je isto. Sva su bića živa i sva imaju istu važnost na Zemlji. Za Mohanđija, svi na Zemlji su jednaki. Njihova važnost je ista. Njihovo prisustvo je isto. Sve je isto. Niko nije bolji, gori, viši ili niži. Mohanđi bi prešao ceo svet samo da bude uz jednog psa.

Taj pas mu je jednako važan kao i milioner, milijarder – za Mohanđija je svejedno. Bilo da je kralj, veoma bogat čovek ili poznata ličnost, za Mohanđija je potreba psa jednako važna. Potrebe i želje psa su mu jednako značajne.

Pitaš se koja je jedna od razlika između običnih ljudi i Avatara? Eto je. Mohanđi je otputovao na kraj sveta zbog tog psa. Sva bića su mu jednaka.

Laki nije dozivao Mohanđija da bi mu Mohanđi otklonio bol. Nije ga dozivao radi isceljenja. On je želeo samo Mohanđija. Samo da ga vidi. Da ga dotakne. Mohanđi je za njega sve. A možda i da nešto preuzme uzme od njega – da preuzme na sebe bolove koje je Mohanđi prethodno prikupio od ljudi širom sveta, na svoje već krhko telo. Njegova jedina želja je da Mohanđi bude dobro, da nikada ne trpi bol. Ali Mohanđi nije dozvolio Lakiju da išta preuzme od njega. On ne želi da Laki trpi više nego što mora.

Tako su se Svetac i Avatar interno raspravljali iz ljubavi.

Obojica su želela da olakšaju patnju onog drugog. Laki je tvrdoglav i odlučan da ublaži Mohanđijev bol. On želi najbolje za Avatara. Međutim, Mohanđi je odlučan da nikome nikada ne da bol. On daje samo lakoću, uklanja bolove, nikada ih ne daje. To je njegova odluka i, bez izuzetka, on je sprovodi već decenijama (računajući samo ovaj život).

Avatari nikada ne donose bol. Oni su rođeni da iscele svet, a ne da mu dodaju još patnje. Na svakom mestu gde se pojave, deluju poput usisivača: upijaju terete, ostavljajući lokacije čistijima, ljude čistijima. Sve što dotaknu postaje lakše i bolje nego pre.

Lakijev tumor na glavi već je bilo ono što je Laki preuzeo od drugih ljudi, da bi umirio njihov bol i iscelio ih. Laki nosi tu misiju. Taj mudri, hrabri Laki već pati zbog svoje saosećajnosti prema drugima. Kada je Mohanđi pokušao da preuzme Lakijev bol na sebe, Laki to nije dozvolio. Odbio je odlučno, sa željom da Mohanđi nikada ne oseti bol. Ipak, znao je da to nije moguće. Mohanđi će i dalje uporno uzimati terete od ljudi – jer je zbog toga i došao. Sa teškim srcem, Laki prihvata da Mohanđi mora da nastavi svoj posao na Zemlji. Laki bi bukvalno umro za Mohanđija – toliko ga voli. Laki savršeno razume ko je Mohanđi.

Njihova povezanost se nastavlja. Čistota, čistota, čistota. Bezuslovna. Čista. Večna ljubav. U tom odnosu nema ni trunke nečistote. Nema uslova. Nije čudo što je Mohanđi otputovao na drugi kraj sveta samo zbog njega. Mohanđi je spreman da otputuje i u drugi univerzum zbog onih koji čeznu čistim srcem, srcem ispunjenim ljubavlju.

Laki je ozbiljno, snažno biće, biće u obliku psa, koje ume da pročisti negativnosti iz prostora i da isceljuje ljude. On čak isteruje entitete iz ljudi i iz mesta. On je moćno biće u psećem obliku, a opet sam postaje meka beba kada Mohanđi dolazi. Iako je u telu psa, podseća na starog, mudrog čoveka. On tačno zna ko je Mohanđi, pa se njegovo celo biće topi pred Mohanđijevim stopalima. On čezne za prisustvom Avatara.

Kada se Avatar rađa, oči hiljada Majstora uprte su u Avatara i njegovu misiju. Avatar zna najbolje, pa svi Majstori prate njegove poteze i postaju njegova senka. Oni se kreću onako kako se kreće Avatar. Ceo Univerzum podrhtava, jer njihova srca kucaju samo za njega. On je u srcima svih njih.

Pre nekoliko godina, jedna žena vidovnjakinja srela je Mohanđija i svojim unutrašnjim okom videla stotine bića oko njega. Pobegla je preplašena. Rekla je da nikada nije videla osobu okruženu tolikim mnoštvom bića.

Kada Avatar dolazi na neku lokaciju, mnoga božanska bića dolaze unapred da očiste tu lokaciju za njega. To smo videli sa Mohanđijem. Ne zato što Mohanđi to sam ne bi mogao – naprotiv, njegovo samo prisustvo uklanja svaku nečistotu. Ali ta bića žele najbolje za Avatara, pa mu žele uštedeti trud i hitaju da sama to učine. Pošto Avatar već spasava ceo svet, oni žele da daju svoj doprinos. Doživljavaju to kao duboku čežnju i privilegiju – pomoći Avataru.

Avatarsko rođenje je večno mirisno. Telo Avatara nikada ne nosi loš miris. Ono ima samo miris čistoće: poput čistih, ispeglanih čaršava. Čistoća i božanska nevinost. Čista svetlost, bez ijedne mrlje. Avatar je uvek vrlo mirisan. Videli smo to u Mohanđiju i u Gospodu Krišni. Služeći Mohanđiju, nikada nisam osetila loš miris ni na njemu ni na njegovoj odeći. Hodao bi na Suncu satima, ponekad noseći istu košulju dva-tri dana zaredom. Odeća se nikada ne bi uprljala od njega, već samo spoljašnjim uticajima: od zagrljaja ljudi, spoljne prašine ili zagađenja vazduha. Njegovu odeću nikada nisam slala na pranje zbog njega samog, već isključivo zbog tih spoljašnjih uticaja.

Avatar nema miris, jer nema karme. Karma je ono što smrdi. Bića bez karme neće ostaviti ni trunčicu prljavštine, ni loš miris, jer Avatar zrači i sadrži nula negativnosti u sebi. U Avataru nema besa, mržnje, nesigurnosti. Avatar je oličenje Boga, najčistije svesti. On nema zbog čega da bude nesiguran, jer je sam sve. Nema razloga za bes, jer je sve deo njega. Nema zavisti ni posesivnosti, jer sve ionako pripada njemu. Nesigurni umovi su emotivni umovi. Avatari svakako već poseduju sve. Oni mogu biti svuda. Beskrajno moćni, a opet prazni i spokojni iznutra. Nema potrebe da se dokazuju. Beskrajno smireni i puni ljubavi. Samo mir i ljubav. Samo ljubav.

Vetar se raduje. Okeani pevaju pesme. Avatar je došao.

Vreme prolazi, a vetar zastaje. Privremeno telo Avatara nestaje. Poslednji dah, večna ljubav. Svetlost se širi. To je sve vreme bio on. U zvezdama, u vetru, u kiši. On je početak, sredina i kraj svega. Srceslamajući trenutak za mnoge na Zemlji. Božanska bića nisu potpuno slomljena, jer će i dalje putovati s njim.

Karmička bića iz viših era takođe nisu potpuno slomljena, jer znaju: reka će uskoro sresti okean. Strpljenje će ih odvesti. Okean će ih zagrliti i vratiti kući. Da li je u njima ostala karma? Malo, tek trunka. Reka će sresti okean. Ako reka zaboravi, podseti je. Treba da teče sve do okeana. Uskoro će se spojiti s okeanom.

Slepa karmička bića takođe neće biti toliko slomljena, jer nikada nisu upoznala okean – i neće u skorije vreme. Avatar je okean. Ako verujemo da smo reka, nećemo plakati zbog okeana.

Čije je onda srce slomljeno? Postoji nešto srceslamajuće u onam vetru koji je milovao Avatarovu kožu. Iz spoljnog sveta, doveli ste mirisnog Avatara unutar sebe. I tada ceo svet ponovo dobija smisao. On je oduvek pripadao tu. Sada se srce više ne slama. Miris je sada unutra. Slomljena srca imaju oni koji nikada nisu doveli Avatara unutra. Autobus je stao pravo ispred kuće, ali oni nikada nisu ušli. Brza točkovi su odjurili, ostavljajući dug put za pešačenje. Avatar se možda vrati, ali niko ne zna kada i da li će doći. Možda dođe u neki drugi svet. Ili možda ostane među zvezdama, tamo gde pripada. On nikada neće ući unutra dok ne napravimo prostor i ne damo mu vreme. Taj prostor mora biti besprekorno čist da bi Avatar mogao da ostane unutra. Besprekorno čist um i besprekorno čisto srce, srce puno čežnje, čine da Avatar zauvek ostane u srcu.

Na dnu okeana, bez daha u blaženstvu, stojim sa jednom željom – da ponovo osetim Avatara, da budem vetar u njegovoj mirisnoj kosi, da čistim prljavštinu s njegovog puta, da budem kiša koja umiruje njegovu kožu, trava ispod njegovih stopala, sve dok se reka ne spoji s okeanom. Reka će se jednog dana spojiti s okeanom, jer nema drugog puta.

Avatar je došao.