Moji prošli životi sa Mohanđijem

Pre nekoliko godina, Mohanđi me je pitao: „Da li si već počela da se sećaš svojih prošlih života?“ Rekla sam mu da nisam, i da to zapravo ni ne želim. Znala sam da takva sećanja mogu da probude nepotrebne emocije i dramu koji lako mogu da nas odvedu sa puta sadašnjeg života. A sadašnji život je najvažniji. Iako su prošli životi stvarni, oni su bitni samo ako imaju neku vrednost za ovaj trenutak. U suprotnom, nisu važni. Kao što Mohanđi kaže: „Ne treba da budemo mamurluk prošlosti.“ 😀

Nedugo posle tog razgovora s Mohanđijem, bez da sam to tražila, bez da sam to želela, sećanja su počela da dolaze. Isprva nežno, a onda sve jasnije, kao delovi slagalice koji se sami slažu na svoje mesto. Možda ste i vi pomislili kako i zašto su mi se vraćala ova sećanja, i ja sam se isto to pitala. Odgovor je bio jednostavan — ta sećanja su nosila smisao i važnost za moj sadašnji život. Oblikovala su me i donela mi veliku zrelost. Pomogla su mi da postanem ono što sam danas. Da su bila štetna ili da su me odvraćala s puta, znam da bi ih Mohanđi zaustavio. Ali donela su isceljenje, a ne štetu.

U nastavku su neka od sećanja koja su mi došla, zajedno sa poukama koje su ih pratile.

Napomena: Ne pokušavam ovde ništa da dokazujem, prošli životi ionako ne mogu da se dokažu. Možete samo prihvatiti ili odbaciti moje iskustvo. Odlučila sam sve ovo da napišem samo zato što nosi mnoge važne poruke i mnogo jasnoće o Mohanđijevoj sadašnjoj inkarnaciji i njegovoj svrsi.

Između života: Čežnja da ga zagrlim

Jedno od mojih prvih sećanja na prošle živote došlo mi je u snu.

Videla sam Mohanđija na aerodromu, okruženog nekolicinom ljudi. Srdačno ih je grlio dok ih je pozdravljao. Stajala sam u blizini, osećajući se kao deo te grupe. Pomislila sam da je došao red na mene da ga zagrlim. Krenula sam ka njemu raširenih ruku, ali na svoj užas, moje ruke su prošle pravo kroz njegovo telo. Tada sam shvatila — nisam imala fizičko telo. Bila sam samo energetsko biće.

Duboka tuga me preplavila. Plakala sam očajnički, žudeći za tim ljudskim iskustvom zagrljaja s njim. Tako jednostavno, a ta čežnja je parala moje srce. I da, plakala sam kao energetsko biće, tik pored fizičkih ljudi. I to je moguće. Ovo iskustvo me mnogo naučilo — bića bez fizičkog tela zaista postoje, mogu čak i da izražavaju emocije, jer nose iste želje i emocije kao i obični ljudi. To nije jedino iskustvo u kojem sam to doživela, ali je jedno od njih.

Kasnije sam shvatila: ovo je bilo sećanje na vreme neposredno pre mog sadašnjeg rođenja. Mohanđijev oblik bio je onakav kakav je u ovom životu, samo mlađi. Razlika u godinama između Mohanđija i mene je 33. Broj Isusovih godina. Ta čežnja da ga zagrlim bila je jedna od ključnih želja koje su me povukle u ovu inkarnaciju.

Kada sam pre mnogo godina podelila ovu viziju s Mohanđijem, rekao mi je da je možda jedna od glavnih svrha mog rođenja u ovom životu upravo ispunjenje te želje. Od rođenja u ovom životu, osećaj da moram nekoga da pronađem ostao je sa mnom, i osećala sam ga od najranijeg detinjstva.

Jasno se sećam da sam, kao dete, često imala osećaj da tražim nekoga — nekoga otprilike Mohanđijevih godina. Nisam znala ko je to, ali uvek je to bio snažan osećaj da negde postoji neko ko mi je jako važan, i da moram da ga pronađem.

Sećam se, imala sam oko sedam godina, sedela sam napolju sa roditeljima i komšijama, i nosila u sebi taj čudan, uporan osećaj da moram da pronađem „nekoga“. Taj osećaj nije prestajao. Tek kada sam srela Mohanđija, taj osećaj se umirio. Nikada više nisam osetila tu prazninu u sebi, osećaj traženja nečega.

Nikada nisam znala da zapravo tražim gurua, niti da će to biti guru. Samo sam osećala da postoji neko veoma važan, neko ko će me učiniti srećnom. Iako sam imala lepo i srećno detinjstvo, taj osećaj nikada nije nestajao. Nakon što sam upoznala Mohanđija, doživela sam ispunjenje svih mojih želja, mir i stabilnost. Dao mi je stvari za koje nikada nisam ni pomislila da ću ih imati, uključujući i iskustvo kosmičke svesti.

Sećanja iz Istočne Evrope: Kada je Mohanđi postao otac zaboravljenih i pekao hleb za beskućnike

Imala sam dugu, živopisnu viziju, gotovo kao da gledam film.

Videla sam sebe kao mladu ženu kako trčim kroz napuštenu zgradu, prestravljena, pokušavajući da pobegnem od grupe vojnika. Na kraju su me sustigli. Ono što je usledilo bilo je užasavajuće — više muškaraca me je napalo i silovalo. Strah koji sam tada osećala bio je neopisiv.

Mohanđi me je pronašao nakon toga, potpuno slomljenu. On je tada imao oko osamdeset godina. Odveo me je u veliku kuću u kojoj su živeli mnogi drugi. Bila je to sigurna, rajska luka za napuštene. Muškarci, žene i deca — svi su bili spaseni od strane njega, baš kao i ja. U toj kući, Mohanđi je pekao hleb za sve. Stvarao je život i toplinu za one koji su ostali bez svega. Živeo je s njima kao običan čovek i, kada je umro, ostavio je tim ljudima sve, kao da nikada ništa nije posedovao. U tom životu je mnogo putovao peške.

U ovom životu sam iskusila istu tu saosećajnost od Mohanđija, kao i mnogo sličnosti sa tim prošlim životom:

1. I u ovom životu kao i u tom, Mohanđi je ostavio svu svoju imovinu ne samo detetu i supruzi, već svima nama koji smo bili uz njega godinama. Angažovao je advokata kako bi pravno regulisao da sve što poseduje ostavi ljudima koji su godinama verno stajali uz njega. To je bio neverovatan čin, jer nijedan guru ili duhovni učitelj na svetu nikada to nije uradio. Ovo se dogodilo oko 2018. godine. Advokat je bio zbunjen, ne znajući kako da to sprovede, jer takav slučaj nikada ranije nije postojao. Svi ljudi obično ostavljaju svoju imovinu najbližoj porodici, ali Mohanđi je odlučio da je ravnopravno podeli sa svojom globalnom porodicom, pored Devi i Mile (supruga i ćerka). Verujem da će mnogi za ovaj čin saznati tek nakon Mohanđijeve smrti, i da će ga svet po tome zauvek pamtiti.

2. I u ovom životu, baš kao i u tom prošlom, Mohanđi najviše voli da hrani ljude — više čak nego da posećuje hramove. U tom životu pekao je hleb za desetine ljudi, a u ovom životu hrani stotine hiljada.

3. Kao što je Mohanđijeva kuća u tom prošlom životu pripadala drugima više nego njemu, tako i njegova privatna kuća u ovom životu, kao i njegovi centri širom sveta, nikada ne deluju kao da pripadaju njemu — oni mnogo više pripadaju onima koji borave u njima. On daje sve, ne tražeći ništa zauzvrat. Kada god sam boravila u njegovoj privatnoj kući, imala sam potpunu slobodu da otvorim frižider, uzmem šta mi treba, da se osećam kao kod kuće. Nikada me niko nije pitao ništa, poput toga — odakle sam, zašto sam tamo, koliko ću ostati. Njegova saosećajnost ne poznaje granice. U tom životu, on je delio kuću, a u ovom životu pored svoje kuće deli sa ljudima i 12 centara, širom sveta, sa stotinama ljudi koji borave ili žive tamo. I broj centara nastavlja da raste.

4. Kao i u tom životu, tako i u ovom, Mohanđi se brine o najslabijima i napuštenima. Kroz hranu, odeću, sklonište, ili čak pomažući ljudima koji su emotivno slomljeni — on se brine za svakog. Mnogi ljudi koji su se povezali sa Mohanđijem u ovom životu došli su mu emotivno slomljeni, i to nije ništa novo. Mnogima je iscelio emotivne rane i dao im unutrašnje utočište, čineći ih stabilnim iznutra kako bi lakše savladali život. U tom životu, davao je utehu i isceljenje desetinama ljudi — a u ovom životu, hiljadama.

Sećanje na ovaj život me naučilo koliko duboko karma prelazi iz prošlih života. Toliko stvari ima korene u prošlosti, ništa u ovom životu nije slučajno.

Ljudi koji borave u Mohanđi centrima ponekad zaborave da je to Mohanđijevo. Udobnost koju tamo dobijamo ne može se naći u mnogim ašramima, sa mnogim učiteljima. Mnogi učitelji ne tolerišu mnoge stvari koje Mohanđi toleriše, a mnogi učitelji nisu tako strpljivi kao Mohanđi — ali o tome bih pisala u sledećem blogu.

Železnička stanica: Kada je morao da ode

Kada sam počela da služim Mohanđiju kao njegov lični asistentk u ovom životu, u meni se probudio težak strah: da bi on mogao iznenada otići, umreti ili iznenada nestati. Taj strah me je proganjao. Trebale su godine da ga otpustim, sloj po sloj, kao da ljuštim slojeve crnog luka.

Nekome možda zvuči smešno da prošli život može toliko da utiče na tebe. I ja sam tako mislila dok se nije dogodilo meni. Sećanja iz prošlih života mogu imati veći uticaj i kontrolu nego što možete zamisliti. Ona mogu u potpunosti oblikovati naš sadašnji život. Sve ono što mislimo da je naše, da smo postigli sami, razvili sami (uključujući naše obrasce, strahove, fobije, veze, međuljudske odnose) — sve to nosimo iz prošlosti. Ništa u ovom životu ne može se nazvati potpuno „novim“.

Jedan posebno intenzivan trenutak kada je prošli život uticao na moj sadašnji dogodio se tokom globalnog ritrita u Bosni. Imala sam slomljenu nogu i nisam mogla da prisustvujem većini programa. Dok je grupa sa Mohanđijem išla da poseti bosanske piramide, ja sam ostala u njegovom apartmanu, okružena udobnošću i ljudima koji su mi služili, u njegovom ličnom prostoru — ali nisam mogla u tome da uživam. Strah me je gutao.

Čula sam Mohanđija kako se sprema da ode, čula sam njegove korake iz druge sobe, i strah me je presekao kao nožem. Pojurila sam na štakama da ga uhvatim, jer mi je neki osećaj govorio da zauvek odlazi. U tom trenutku, dok sam trčala na štakama, imala sam sećanje — bljesak iz prošlog života.

Videla sam sebe kao muškarca u pedesetim godinama, kako trčim za Mohanđijem, koji je tada bio starac, verovatno u svojim osamdesetim. Bili smo na železničkoj stanici. Mohanđi se ukrcavao na voz. Pokušavala sam da ga stignem, trčeći sa slomljenom nogom na štakama, baš kao u ovom životu. Dozivala sam ga, pokušavala da ga zaustavim, ali me nije čuo. Ušao je u voz i otišao. Nikada ga više nisam videla u tom životu.

U sadašnjosti, stigla sam do lifta hotela taman na vreme, pre nego što je otišao. Mohanđi i Devi stajali su kraj lifta. Mohanđi me pogledao blagim osmehom i upitao: „Kako si?“ Bila sam iznutra slomljena i obuzeta strahom. Koliko god sam logičkim umom znala da će se vratiti, nije vredelo. Rekla sam mu da osećam ogroman nemir u stomaku, dubok strah. Nisam mu još ispričala o viziji, jer nisam bila sigurna šta se upravo dogodilo — bilo je previše informacija za taj trenutak. On se okrenuo ka Devi i zamolio je da mi uradi Maj-Tri tretman, fokusiran na stomak.

Kasnije sam mu ispričala celu viziju. Objasnio mi je da je to bilo jako davno i da je u tom životu morao da ode. To nije imalo veze sa mnom — jednostavno je morao da ide. Uveravao me je mnogo puta da je ovaj život potpuno drugačiji i da neće napustiti telo dok ja ne budem ispunjena i stabilna. Obećao mi je da ću zauvek imati mesto uz njega, čak i posle njegove smrti. Godinama mu nisam verovala, uprkos brojnim dokazima i uprkos tome što sam znala da je sve što kaže uvek 100% istina, jer je strah bio jači od moje logike. Trebalo mi je vremena da vratim fokus na ovaj život, da shvatim da ga imam u ovom životu u potpunosti. Dao mi je sve — i više od toga.

Dokle god sam imala taj strah, nisam imala Mohanđija u potpunosti niti sam ga u potpunosti doživela. Kada sam izgubila taj strah, svaki trenutak sa njim postao je bogat i potpun. I ja sam, na neki način, postala potpuna.

Još jedno sećanje iz prošlosti pojavilo se kratko, skoro kao blesak: videla sam Mohanđija kao dete koje umire u mojim rukama. Ne znam ko sam bila ni kakve su bile okolnosti. Samo se sećam da sam ga držala, da mu je lice bilo nežno i čisto, i da sam osećala neopisivu tugu. To sećanje ostavilo je trag tuge u mom srcu, kao da i u ovom životu nosim odjek tog gubitka.

Možda su baš ta dva života razlog zašto sam ranije imala toliki strah da će me napustiti. Kao što rekoh, ništa što osećamo ne dešava se tek tako. Sve ima svoj koren i razlog. Moja sećanja na prošle živote su mi to i dokazala.

Kroz ova iskustva mnogo sam naučila o tome kako karma funkcioniše i koliko snažno može da oblikuje ljude. Ljudi izražavaju svoju karmu nesvesno, svakog minuta, sviđalo im se to ili ne. I to je vidljivo svima sa strane, bez obzira koliko pokušavali da to prikriju.

Mohanđi kao monah

Neka sećanja došla su mi nežno, kao šapat koji nosi vetar. Druga su se pojavila kao talas koji ruši sve što sam mislila da znam. Sećanja nisu uvek bila jasna niti laka za prihvatanje. Neka od njih ostala su sa mnom u tišini dugo vremena, pre nego što sam se usudila da o njima govorim.

Videla sam i viziju Mohanđija kao monaha. U mnogim životima bio je potpuno sam, daleko od ljudi, birajući izolaciju umesto kontakta. Delovao je spokojno i duboko odvezano od sveta. Ne znam da li sam bila deo te priče ili samo svedok, ali ostao mi je osećaj da je Mohanđi poznavao živote pune samoće, i da je njegovo prisustvo među ljudima u ovom životu retki dar.

Za introverta kakav je on, teško je biti među ljudima koji samo žele, traže, očekuju i zahtevaju. Danas u ljudima često nedostaje čistoće i nevinosti. Zato je Mohanđi tako često neshvaćen. Njegova priroda nije ono na šta je društvo naviklo. U svetu gde je nesebičnost retka, a većina odnosa nosi neku skrivenu očekivanost, osoba koja ne traži ništa od vas može izgledati sumnjivo. I onda ih odbacimo, pretpostavljajući da moraju biti lažni. Mislimo da svi nešto žele od nas – jer takav je svet danas. Sve i svako može izgledati lažno ako ih ne razumemo. Danas je naša sposobnost razumevanja veoma niska.

Majčinska veza

Takođe sam iskusila i majčinsku povezanost sa Mohanđijem. Nikada mu to nisam direktno rekla, niti tvrdim da je to istina, ali zanimljivo je da je on više puta nazvao mene “univerzalnom majkom” pred drugim ljudima, kao i “majkom osam milijardi ljudi”. To mi je bilo vrlo smešno. Pisala sam o tome i u svojoj knjizi. Smatram da je to njegov način da iz mene izvuče najbolju verziju mene same – verziju koja je posvećena služenju čovečanstvu i koja vidi sve ljude kao svoju decu.

Zanimljivo je da je Mohanđi jednom rekao drugima o meni: „Ona me ponekad upozori ko nije dobar za mene.“ 😂 Rekao je to nekoliko puta uz osmeh.

Nikada mu eksplicitno nisam rekla da mi se neko ne sviđa ili da ne bi trebalo da se s nekim sastaje, ali jedan događaj posebno pamtim. Mohanđi je trebalo da se sastane s jednim Svamijem (što se u Indiji smatra za sveto lice), ali sve u meni se opiralo tom susretu. Nisam osećala nikakvu lakoću u prisustvu tog Svamija, samo težinu, aroganciju i ni malo nevinosti. Čak je i njegov lični asistent delovao arogantno. Postojala je jasna razlika između njegovih asistenata i Mohanđijevih asistenata – Mohanđijevi su uvek pokazivali krajnju poniznost. Nisam to rekla direktno, ali sam svim srcem želela da do tog susreta ipak ne dođe.

U svakom slučaju, Svami se ipak sastao s Mohanđijem. Susret je prošao u redu, ali i dalje sam osećala da nešto nije u redu s njim. Nisam mogla da shvatim ni zašto se uopšte naziva Svamijem.

Nekoliko godina kasnije, taj Svami je javno uvredio Mohanđija na jednoj Konferenciji mira u Rimu. Jedan od članova Mohanđijevog ličnog tima, Barbara, bila je svedok toga i duboko je pogodila arogancija koju je Svami pokazao prema Mohanđiju. I Devi (Mohanđijeva supruga) je tome svedočila. Bez obzira na uvredu, Mohanđi je insistirao da Svamiju ponude prevoz do aerodroma, jer nije imao svoj automobil. Mohanđi je zamolio Barbaru (koja je tada bila tu da služi Mohanđiju) da vozi Svamija i njegovog pratioca u Mohanđijevom ličnom autu. Barbara je bila skoro ljuta što je Mohanđi bio toliko ljubazan prema nekome ko ga je javno ponizio. Ali, onaj ko istinski razume i voli Mohanđija ne može da mu kaže „ne“, pa je Barbara, uprkos svojim ličnim osećanjima, ipak odvezla Svamija.

Mohanđi je tada rekao nešto što je svima ostalo urezano: da samo zato što neko pokazuje svoju tamu, to ne znači da mi treba da prestanemo da budemo ljubazni i dobri. Rekao je da nikada ne treba da pravimo kompromis na ljubaznosti.

Ja nisam bila u Rimu da to vidim lično, ali kad sam čula da je to bio isti onaj Svami koji mi se ranije nije dopao, bila sam prilično iznervirana – blago rečeno. Ali opet, kao neko ko predstavlja Mohanđija, ne bih nikada postupila na osnovu svojih negativnih osećanja, jer naša tradicija nije takva. Naša tradicija je tradicija poštovanja i ljubaznosti. Naravno, to ne znači da treba da budemo otirači. Međutim, ovaj Svami nije učinio ništa osim što je prosuo par otrovnih reči, što je u suštini bezopasno. Štetno za njega, da – ali ne za nas.

Moj poenta je sledeća: Mohanđi uopšte ne oseća ništa prema ljudskoj grubosti. To je njihov izbor. Kroz svoja dela, kao da poručuje: „Oprosti im, jer ne znaju šta čine.“U suštini, takvi ljudi su potpuno nebitni.

Mohanđi je čuo moje misli o tom Svamiju i usputno spomenuo drugima da mu ponekad kažem ko nije dobar za njega. I zaista sam mu rekla — ali interno. 😂 Možda je bilo još nekoliko takvih slučajeva. 🙈 Bilo je vrlo smešno kako je to osetio i prokomentarisao. Moja prezaštitnička priroda prema Mohanđiju ponekad prevaziđe granice.

Moje srce zaista zaboli kada se Mohanđijevo dragoceno vreme troši na nevažne ljude. S druge strane, moje srce se ispuni kada svoje vreme poklanja onima koji su iskreni, čisti, nesebični — onima koji vole Mohanđija i kojima je on prioritet. Ko god da smatra Mohanđija svojim prioritetom automatski postaje i moj prioritet, jer znam da su takvi ljudi vrlo čisti i da im je stalo samo do dobrobiti drugih.

Naučene lekcije

Svako od ovih sećanja nosi u sebi pouku, ne samo o tome ko je on bio ili ko sam ja možda bila, već o onome što i dalje živi danas. To nisu uspomene koje smatram svojom zaslugom, ne smatram sebe posebnom. Primila sam ono što mi je pokazano i delim to samo zato što govori o nečemu mnogo većem: o dubini povezanosti, o mreži karme i o preciznosti karmičkog vremena.

Ova sećanja naučila su me poniznosti i poštovanju prema milosti koja me ponovo dovela do Mohanđija.

Zaključne tačke:

1. Sve ima svoje korene u prošlosti

Bez obzira da li prepoznajemo te korene ili ne, oni postoje. Gotovo svi ljudi koji su u blizini Mohanđija imaju neku prošlost s njim. Suditi nekome, zasnovano na bilo čemu, je naivno, jer ni sami ne poznajemo svoju prošlost, a kamoli prošlost drugih.

2. Poznavanje Mohanđija nikada nije slučajno

Ako ste čuli za Mohanđija ili ga sreli u ovom životu, to nije slučajnost. Na duhovnom putu nema slučajnosti. Njegova prisutnost je rezultat karme ili vaše želje.

3. Nemamo kontrolu nad karmičkim obrascima

Mi bespomoćno izražavamo svoju prošlost i karmičke obrasce, i to se odražava u našem životu. Da li to prihvatili ili ne, da li nam se to sviđa ili ne, sve što jesmo danas ima svoje korene u prošlosti. Sve je proizvod nečega što je poteklo iz prošlih života. Nema ničega što možemo nazvati potpuno novim i svežim u ovom životu.

4. Verovatno i vi delite prošle živote sa Mohanđijem

Kaže se da svi koji sretnu Mohanđija i koji su mu bliski, 90% njih deli prošle živote s njim, a to obično zahteva neki vid raspetljavanje u ovom životu. Na primer:

1) Neki ljudi su imali neispunjene želje vezane za Mohanđija u prošlim životima. U ovom životu su dovedeni do njega kako bi te želje bile iscrpljene i rešene.

2) Neki ljudi koji su u prošlim životima izdali Mohanđija ponovo su ga sreli u ovom životu kako bi rešili tu karmu, kako bi mogli da krenu dalje oslobođeni tereta izdaje – jer svaka izdaja ostavlja težak karmički trag. Već sam pisala o jednom od Mohanđijevih prošlih života, gde ga je žena izdala, i kako joj je on u ovom životu s ljubavlju omogućio šansu da dođe kod njega i reši tu karmu. Razrešenje karme izdaje je najvažniji korak za one koji su je počinili. Ako se ne razjasni, može pratiti dušu kroz mnoge živote, nikada je ne puštajući da bude slobodna. Mohanđi je dozvolio ovoj osobi da se vrati i on je očistio tu karmu za nju, što je dubok čin saosećanja s njegove strane. Mnogi učitelji ili ljudi to ne bi učinili. Tu priču sam napisala kao blog, i možete je pročitati ovde: Vizija Mohanđijevog prošlog života: Kako zrelo upravljati izdajama.

3) Treće, postoje ljudi koji nemaju nužno prošlost sa Mohanđijem, ali su došli do nivoa zasluživanja prisutnosti avatara u svom životu. Ili potiču iz drugih svetova, viših svetova ili različitih era (doba), i potrebna im je pomoć da se vrate svom originalnom domu. Mohanđi nema obavezu da se brine o svim ovim tri kategorijama ljudi – 1), 2) i 3), ali on to čini, dajući puno svog vremena i energije.